„Дом за вешање“ се може окарактерисати као уметнички покушај да се једна млада, али богата судбина, животопис ванбрачног детета рођеног у вези између Циганке и војника, преточи у универзалну слику животног пута.

Нико не може тако снажно, а истинито да исцрта лик онога који преузима зло, несрећу и патњу човечанства, као човек који нигде не припада, нити је Циганин, а није ни ништа друго. Тешко да се укупна животна истина може тако лако објединити као што је случај са Перханом и његовим положајем. Дечак коме живот односи у смрт мајку, а отац га напушта заувек, остаје да живи са бабом, у немаштини, али само материјалној, чија личност обједињује искуство, љубав и виталност моралне особе.

Верујући да само поштење може да спасе човека од пакла, и да само тако човек може да успостави равнотежу са природом која је, по њеном мишљењу најважнија за човеков живот, баба ствара личну филозофију, знање које преноси на Перхана. Чини то док заједно скупљају кречни камен, који продају и од тога живе њих двоје, затим Перханова млађа сестра и Перханов ујак, ленштина и варошки швалер, супротност Перхану и баби, човек који не воли да ради, али ипак задржава привлачност и неку чудну топлину, те духовност наслеђену од бабе.